Home

Dajemo na uvid inicijativu za osnivanje pčelarske zadruge na nivou Srbije. Ideja je potekla od pčelara Dušana Mirića iz Belanovice i prihvaćena je na neformalnom sastanku dvadesetak pčelara Aranđelovca i Lazarevca kao prvi korak u osnivanju zadruge.

PRODATI MED! ALI KAKO?

Pored tehnike pčelarenja koja je zadnjih godina postala komplikovanija pčelar mora da savlada i najveći zadatak u profesionalnom pčelarstvu a to je prodaja meda. Trenutno ne postoji zainteresovanost države u zaštiti pčelara i njihove proizvodnje u vidu premija i sl. Najveći problemi u prodaji meda su: Falsifikovani medovi (prema nekom istraživanju čak 65% na tržištu) koji najviše kvare utisak kod potrošača, mala informisanost potrošača o kvalitetu meda u ishrani što za posledicu ima malu potrošnju meda po glavi stanovnika, loša otkupna mreža tako da do krajnjeg potrošača med stiže iz "četvrte ruke" što za posledicu ima malu cenu meda za pčelara a veliku za kupca. Zbog ovoga i pčelari su se promenili neki pčelari su nastavili da rade kao i dosad prodajući prirodni med po nižoj ceni odričući se veće zarade, neki pak pčelari (nemožemo reći manjina, ima ih dosta) su se preokrenuli pa su počeli med praviti od šećera mešajući ih sa aromama zavisno od zahteva potrošača. Oni prolaze potpuno nekažnjeno od strane inspekcija jer im mi nismo interesantna grupa i što je još gore prolaze nekažnjeno i od strane pčelara. Setimo se Tašmajdana od kad postoji izložba govori se o tome da su nađeni neispravni medovi a još nijedan pčelar nije prozvan niti je nekome zabranjeno učešće na izložbi. Prosto se pitam da li se u Srbiji isplati raditi pošteno.

Drugo teško pitanje koje nas očekuje je neminovan ulazak Srbije u Evropsku Uniju. Ako stanje ostane ovakvo to će biti krah našeg pčelarstva zbog neposedovanja naših pčelara objekata za ceđenje, skladištenje i pakovanje meda koje zahteva Evropa, nemamo ujednačen kvalitet meda na tržištu, nemamo izgrađen brend nacionalnog meda koji bi bio prepoznatljiv na tržištu. Ulaskom u Evropsku Uniju možemo očekivati da će nam biti zabranjeno da med pakujemo i prodajemo kod kuće ako nemamo uslove, a uslovi su jako skupi. Da bi spakovali med moramo ga dati nekoj firmi da ga spakuje a to košta. Pošto je tržište slobodno pojaviće se velike firme za pakovanje meda tipa "Medeks" iz Slovenije koje će otkupljivati med po niskoj ceni i lepo upakovan ga vraćati na naše tržište, a naš narod je poznat po afinitetu za slovenačku i nemačku robu za koju će oni imati sve sertifikate. Dolazi nam vreme da će veliki gutati male u takvoj situaciji nama pčelarima ne preostaje ništa drugo nego da se udružujemo u zadruge radi zajedničkog nastupa na tržuštu.

Zadruga bi se zasnivala na dobrovoljnom učlanjenju ali ona bi bila zanimljiva samo za pčelare preko 50 košnica tj. robne proizvođače meda.Za ostale pčelare amatere bila bi to skupa organizacija. Zadruga ne bi funkcionisala na principu da pčelar dotera med i čeka da mu se plati za recimo 30 dana i da ga ne interesuje šta će biti sa tim medom. Zadruga mora na jednom mestu vršiti kontrolu meda, pakovanje, etiketiranje i distribuciju.

Da bi zadruga uspešno funkcionisala moraju se rešiti sledeći zadaci:1)predaja meda zadruzi 2)kontrola kvaliteta 3)pakovanje meda 4)etiketiranje 5)prodaja meda 6)reklama 7)cene meda 8)raspodela dobiti 9)organi upravljanja 10)obaveze pčelara prema zadruzi       

Predaja meda zadruzi

Pčelar član zadruge bi posle svakog ceđenja meda donosio med u pak centar koji bi bio formiran negde u Srbiji. U pak centru med bi bio kontrolisan i pakovan u tegle. Sem meda zadruga bi se bavila prodajom i drugih pčelinjih proizvoda polena, propolisa, voska, mleča kao i njihovih mešavina u vidu preparata. Sve proizvode pčelar bi predavao po dogovorenoj ceni zadrugara. Važno je napomenuti da med može biti pakovan samo u pak centru gde bi se vršila kontrola ulaznih proizvoda

Kontrola kvaliteta

Kvalitet kao najvažniji deo u proizvodnji se mora najozbiljnije shvatiti.

Prvo se mora nabaviti labaratorija za uzorkovanje meda koja će imati opremu za hemisku analizu, antibiotike, polensku analizu i ostale uzorke koje zakon nalaže. Labaratorija ne mora biti priznata i sertifikovana od strane države jer će ona biti interna labaratorija zadruge.

Naime svakom pčelaru donoseći med na pakovanje uzimaće se uzorak meda iz svake kante!!! besplatno. Tako bi se pak centar osigurao od neispravnog meda. Svaki pčelar bi javno na sajtu zadruge imao uvid u kvalitet svog meda a i drugih pčelara time bi se steklo poverenje među pčelarima koje je najvažnije u funkcionisanju zadruge. Svake godine moglo bi se organizovati takmičenje za najbolji med gde bi pobednici bili nagrađeni u vidu premija.

Da bi se odagnala sumnja u labaratoriju iz svake kante bi se uzimalo po tri uzorka (3x100g) jedan za analizu, drugi za pčelara i trći za arhivu tako da pčelar može da proveri svoj med na nekom drugom mestu ako nije zadovoljan analizom, ili pak drugi pčelar da proveri "kolegu" pčelara uzimajući med iz arhive. Ovim načinom analize pčelar bi dobio besplatno analiziranje meda (koje košta u drugim labaratorijama oko 5000 dinara), a zadruga bi odvojila "žito od kukolja".

Pakovanje meda i pčelinjih proizvoda

Pakovanje meda bi se vršilo u pak centru koji bi bio izgrađen ili iznajmljen u nekom mestu u Srbiji. Sam pak centar bi morao da bude izgrađen ili adaptiran prema normama koje propisuje zakon.

Objekat bi bio izgrađen od novca pčelara, u čemu bi tražili pomoć vlade u vidu bespovratnih sredstava koje se odobravaju za ovu svrhu (sada su ta sredstva oko 40% investicije) što nije mala stavka, takođe novac bi se tražio i od donatorskih agencija koje su već pomagale mnoga udruženja u ne malim iznosima. Ovakvim objektom bi se postiglo pakovanje i kontrola meda na jednom mestu što bi pčelarima pojeftinilo proizvodnju jer ne bi morali svaki za sebe da pravi takav objekat koji ne bi imao punu iskorišćenost kapaciteta pa bi bio skup za održavanje. Objekat pored profesionalne pakerice bi morao da ima etiketirku, komore za dekristalizaciju, duplikatore za mešanje meda, viljuškare za manipulaciju, magacine i drugu prateću opremu. Pored meda pakovali bi se i drugi pčelinji proizvodi. Sama ambalaža za pakovanje meda morala bi biti unikatna tj. tegla treba da bude prepoznatljiva a da ne liči ni na jednu drugu (krastavac, paprika, džemovi i sl.). Sa ovakvom teglom bi se dobio prepoznatljiv brend na tržištu meda a i smanjio bi se rizik od falsifikovanja. Sama tegla bi trebalo da prima 900 grama meda a da se prodaje po ceni 1kg meda. Ostatak od 100gr bi se koristio za reklamu. Naime svaki pčelar bi donosio med u pak centar gde bi mu se plaćala prava težina a zadruga bi med pakovala u teglu 900gr i prodavala po ceni kao da je 1kg, 100gr meda od svakog kilograma bi se isto pakovao u tegle i za novac dobijen od prodaje ulagan u reklamu. Ovakvim načinom svaki pčelar bi plaćao reklamu, a da to i ne oseti, sa 10% meda što bi dobrom reklamom višestruko povećalo prodaju.

Jedini koji bi izgubio je potrošač, ali to nije velika stavka ako se uzme u obzir da dobija pravi prirodni med kontrolisanog kvaliteta.

Etiketiranje

Još jedna važna stavka u pakovanju meda koja je kod nas zapostavljena. Ovde je jako važno naglasiti da med ide pod istom etiketom za sve pčelare gde se ime pčelara uopšte ne pominje već u prvi plan stavlja Pčelarska Zadruga Srbije kao nosilac proizvoda. Ovim će se postići da nijedan pčelar neće hvaliti svoj med a kuditi med kolege pčelara već će svi pčelari hvaliti svoj zajednički med pa potrošači gde god vide ovu teglu će znati da je to kvalitetan med a o tom kvalitetu će slušati od svih pčelara, a pak pčelaru će biti sve jedno gde će kupac kupiti med jer se cela zarada deli (u nastavku teksta detaljnije). Etiketiranje bi se u pak centru vršilo na samoj liniji pakovanja. Prvo što potrošačima upada u oči je upravo pakovanje i etiketa zbog toga mora biti urađena profesionalno. Sama etiketa se mora uraditi da bude privlačna mlađoj populaciji jer su oni najmanji potrošači meda. Etiketa mora imati moderan dizajn i prepoznatljiv oblik. Da bi se smanjio rizik od falsifikovanja (koji bi nas sigurno pratili) trebalo bi je raditi u reljefnom obliku i zaštiti je hologramom. U kombinaciji sa teglom mora da stvori celinu koju potrošača nesme da ostavi ravnodušnim, a ujedno i da ostvari sigurnost u kvalitet proizvoda.

Prodaja meda

Najvažniji zadatak zadruge ujedno i najteži. Med koji je u pak centru spakovan treba ga izneti na tržište na koji način?

Najlakše je da zadruga pregovara sa velikim trgovačkim kućama koje bi uz rabat prodavale med. Međutim poznajući naše potrošače oni najviše med kupuju kod pčelara kući ili na zelenim pijacama. Dok se ova navika nepromeni u prvo vreme pčelari bi pri predaji meda pak centru uzimali natrag određenu količinu spakovanog meda koji uopšte ne mora biti njihov i taj med prodavati kod kuće gde bi pčelar ostvarivao rabat kao što ostvariva robna kuća, i pri svakoj prodaji kupca upućivao da med kupuje u trgovini jer je to isto kvalitetean proveren med kao i njegov. Na ovaj način pčelar bi skidao teret sa sebe oko prodaje meda i jedina stvar koja bi ga zanimala kako proizvesti što više kvalitetnog meda. Mada ako pčelar ima račun i tržište da prodaje med to mu se nemože uskratiti od zadruge bi dobio spakovan med i reklamu pa ako je uspešan može i dodatno zaraditi. Prodaja meda na zelenim pijacama se svodi najviše tako što se med prodaje na istoj tezgi gde i druga roba i gotovo po pravilu neprodaje ga pčelar. Ovo bi trebalo izbegnuti jer niko kao pčelar nemože prezentovati med potrošaču. Najbolje bi bilo da se nekoliko pčelara dogovore pa da zakupe tezgu na pijaci gde bi menjali periodično i svi bi prodavali zadružni med tj. svoj med pod zajedničkom etiketom tako da ne bi dolazilo do rivalstva između kolega pčelara već bi svi prodavali zajednički med pa ko ima više uspeha više će i zaraditi.

Sama zadruga i njeno rukovodstvo bi se trudili da ubede što više trgovačkih kuća da kupuju med od zadruge, ovo je naročito važno za manja mesta i manje prodavnice. Treba da nam bude cilj da se kupovina meda sa ulice preseli u prodavnice gde je lakša kontrola kvaliteta od strane inspekcije.

Reklama

Nijedan proizvod dobrog kvaliteta nemože proći na tržištu bez dobre reklame. Međutim svakodnevno se srećemo sa proizvodima nikakvog kvaliteta koji sa dobrom reklamom prolaze fantastično, najbolji primer za to je Koka-kola za koju neznamo šta u njoj ima kvalitetno sem reklame! A ne postoji čovek na zemljinoj kugli koji je nije probao. Međutim ne moramo ići toliko globalno da bi se uverili u moć reklama. Setimo se koju smo kafu pili pre 2-3 godine a sada nemožemo da zamislimo kafu bez Grand-kafe i Don-kafe i prosto nas je sramota da nekom poklonimo neku drugu kafu. Pa pomislite koliko ste puta gledali reklamu samo za jedan dan za MB pivo, Jelen pivo, Lav pivo i dr. Čak je MB pivo počelo da se proizvodi tek pre 2-3 godine a već je na drugom mestu po prodaji, zapitajte se zašto. I pored ogromne konkurencije proizvodnja piva je se povećala za čak 40%. Što se tiče naše proizvodnje med je najmanje reklamiran tako da se na našu sreću ili nesreću uopšte ne primećuje konkurencija sem BIOMEDA koji da podsetim pčelare košta oko 7000 dinara za kilogram dobro ste pročitali a možete i da proverite zapitajte se zašto i vi ne možete po ovoj ceni da prodate med.

Reklama zadružnog meda se mora raditi profesionalno i kao takva bi koštala dosta, međutim svaki dinar uložen u dobru reklamu se višestruko isplati. U početku treba stavljati akcenat na predstavljanje zadruge  i način na koji potrošači mogu da prepoznaju naš med (tegla i etiketa), zatim da je to med kontrolisanog kvaliteta za koga garantuju sve institucije u zemlji. U prvo vreme dok se ne stvori budžet za reklame  svi pčelari a naročito upravni odbor se moraju pojavljivati na svim lokalnim televizijama i radio stanicama gde će potrošače upoznavati sa našim proizvodima i kako da ga razlikuju od konkurencije. Svako gostovanje mora se "podmazati" sa medom koji bi bio izdvojen za ovu namenu da bi što češće bili pozivani. Moraju se iskoristiti svi skupovi sa mnogo ljudi (sajmovi, vašeri, priredbe, pijačni dani itd) za direktno predstavljanje potrošačima. A kada se stvori ozbiljan fond za reklamu izašlo bi se na velike televizije u vidu spotova. Najpodesnije ličnosti za reklamu bi bili sportisti i druge javne ličnosti. Mogli bi našim sportistima da poklanjamo naše proizvode pa posle svakog uspeha bi se besplatno hvalili i reklamirali sa preporukom. Svaki vid reklame bi iziskivao određena materijalna sredstva a njih bi pronašli u onih 10% (100g) meda koje bi "zakidali " na svakoj tegli, pomnoženo sa velikim brojem tegli dobili bi značajnu cifru koja bi naše želje pretvorila u stvarnost. Naročito bi trebalo da "primoravamo" inspekcije da uzimaju uzorke medova naših a i drugih proizvođača tako što ćemo nebrojano puta slati dopise u ministarstva  da inspekcije  što češće uzimaju uzorke  medova na svim mestima gde se prodaju i pratiti šta se dešava sa nađenim neispravnim medom, da li se pokreću postupci i naplaćuju kazne. Njihove rezultate ćemo koristiti za reklamu našeg meda. A kada jednom ubedimo potrošača u naš kvalitet i odagnamo sumnju u uzbiljnost i čestu promenu kvaliteta postaće nam verni za ceo život. Nama će samo ostati da proizvedemo što više kvalitetnog meda i ne brinuti se za prodaju.

Cene meda

Kada govorimo o cenama dodirujemo najosetljiviju tačku celog plana. Cenom meda treba da zadovoljimo nas pčelare i potrošače. Sadašnjom cenom od oko 1,3 €/kg mada na veliko  ne možemo biti zadovoljni, jedini koji su zadovoljni su otkupljivači koji em med plaćaju malo em ih čekamo za novac po 120 dana, a i tada ako nam ne plate mi ćutimo jer nemamo nikakvu zaštitu od države. Zato treba da se udružimo i zajednički formiramo cenu. Mislim da bi cena za med od 2,2 €/kg , polen 7 €/kg , propolis 50 €/kg , mleč 1000 €/kg , mogle da zadovolje pčelare. Ovo su neke realne cene koje bi mogli da postignemo udruženi. Primera radi med sa našom cenom od 190din. do krajnjeg potrošača kada se dodaju cene ambalaže, trgovačka marža i porez iznosila oko 300 dinara što je i realna cena za potrošača. Naravno cene bi se određivale na skupštini zadrugara gde bi usaglašavali pojedinosti.

Raspodela dobiti

Svaki posao koji se ozbiljno radi mora se i izračunati dobit da li se to isplati ili ne. Raspodela dobiti se mora izvršiti da svi budu zadovoljni u lancu proizvodnje. U zadruzi koju bi činilo mnogo ljudi mora se izvršiti raspodela gde će svi biti zadovoljni. Naime svaki pčelar predajom meda i ostalih pčelinjih proizvoda pak centru stiče pravo na isplatu predate robe. Međutim svi će pčelari predati med skoro u isto vreme od juna do avgusta a neće moći da budu isplaćeni u isto vreme jer se neće sav med prodati za 3 meseca. Nije pošteno nekog pčelara isplatiti odmah a neko da čeka sledeću godinu. Kako ovaj problem rešiti? Problem izgleda nerešiv međutim za nas složne pčelare to nije ništa, evo kako. U zavisnosti od količine predatog meda svaki pčelar bi dobio priznanice u vidu bodova. Prodajom meda na tržištu svaki mesec bi se vršila isplata svakom pčelaru proporcionalno predatom medu. Tako da bi pčelar koji je predao više meda i dobio više novca i obrnuto sve dok se neproda celokupna količina meda. Primera radi pčelar preda 2400kg meda, 24kg polena, 1.2kg propolisa itd. Ako prodaja ide prema planu njemu se svaki mesec isplaćuje: 200kg meda x 2.2€ =440€, polena 2kg x 7€ =14€, propolisa 0.1kg x 50€ = 5€ što ukupno izlazi za jedan mesec 459€. Pak ako neki pčelar priozvede 10000kg meda, 300kg polena, 5kg propolisa, 1kg mleča itd. svaki mesec bi mu se isplaćivalo oko 2100€. Naravno ovo se odnosi da svaki mesec bude ista prodaja međutim dobrom reklamom može se desiti da prodamo sav med za 8 meseci, a isto tako ako bude neka ekstremno rodna godina može se desiti da ostane meda u zalihama pa bi svaki pčelar primio i manje novca za toliko neprodanog meda.

Ovim bi se postiglo puno poverenje pčelara jedne u druge i izbegle svađe oko favorizovanja nekih pčelara.

Organi upravljanja

Ni u jednoj organizaciji gde nema jasne i precizne podele zaduženja i odgovornosti nemože doći do napretka. Naša zadruga mora funkcionisati na principu košnice gde svaka jedinka ima svoje zaduženje gde daje maksimum zarad opstanka zajednice. Naime izvršni organ zadruge bi činila skupština zadrugara na čelu sa predsednikom skupštine. Skupština bi birala direktora i upravni odbor zadruge koji bi bili izvršioci zadataka skupštine. Skupština bi se mogla sastajati jednom godišnje ili češće zavisno od potrebe. Sam upravni odbor bi birala skupština iz redova zadrugara iz čitavog kraja Srbije, direktor bi se birao na skupštini tajnim glasanjem od više kandidata sa najboljim planom i programom rada. Upravni odbor bi se sastajao najmanje jedamput mesečno a u početku i češće gde bi sa direktorom sačinjavali plan i program za buduće radove a takođe raspravljao o urađenom poslu. Da bi se odagnala sumnja u organe upravljanja svaka sednica upravnog odbora mora biti javna tako što će se snimati kamerom pa svaki član zadruge može imati uvid u rad organa i dostavljati primedbe i predloge.

Jedino javnim radom možemo steći poverenje jedni u druge što je u zadružnom funkcionisanju najvažnije.

Obaveze pčelara

Da bi zadruga pčelarima obezbedila kontrolu meda, pakovanje, lagerovanje, tržište i reklamu za med mora imati svoja materijalna sredstva. Kolika će ta sredstva biti zavisi od zainteresovanosti pčelara za njeno osnivanje jer su oni jedini osnivači i sponzori. Mislim da nema uspeha zadruge bez minimalno 600 pčelara, može i manje ali će više da košta. Po podacima SPOS-a procenjuje se da u Srbiji ima oko 30000 pčelara (www.spos.info) pa ako bi uspeli da udružimo 2% (600) pčelara uspeli bi i da formiramo modernu zadrugu po meri pčelara koja bi rešila najvažnije pitanje pčelara plasman meda.

Da bi u ovome uspeli svaki pčelar mora novčano učestovati u vidu osnivačkog uloga. Koliki je taj ulog?

Ako svaki pčelar stavi na papir svoje troškove oko prodaje meda za samo jednu izložbu recimo Tašmajdan:

1)     obaveze prema organizatoru 5.000din.

2)     analiza samo 2 vrste meda 10.000din

3)     prevoz robe do Beograda oko 5.000din

4)     hrana i piće pošto niko ne ide sam 5.000din

5)     prenoćište ako nemate rođaka 9.000din

6)     sopstveni rad na tezgi????  nećemo računati ionako je mnogo velika cifra

UKUPNO  34.000din ili 400€

Ovo je samo jedna izložba a gde su desetak drugih u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Kraljevu i niz drugih manjih izložbi po Srbiji. Sami znamo kakva je postala prodaja meda na tim izložbama, prosto se zapitamo kako opstajemo "iznad šešira", verovatno zato što ne računamo svoj rad na proizvodnji meda.

Ako bi računali zadrugu na bazi od 600 pčelara mislim da bi sa osnivačkim ulogom od 200€ (ukupno 120 000€) mogli da napravimo jedan moderan pak centar sa labaratorijom i ostalom pomoćnom opremom. Još kada bismo uspeli da ubedimo ministarstvo poljoprivrede i donatorske agencije da nas pomognu to bi bio pun pogodak. Još jedna stvar bi dosta pomogla zadruzi a to je da svaki pčelar priloži po 50kg meda koji bi se iskoristio za početnu reklamu dok ne stignu sredstva od 10% meda po tegli koji je predviđen za tu svrhu. Mislim da o ovoj ceni možemo polemisati ali u svakom slučaju manje će nas koštati nego jedan izlazak na izložbu a iza nas će nešto stati a izložba dođe i prođe i tako svaki put.

Ovim novčanim ulogom pčelar nebi mnogo izgubio ali bi ako stvar zaživi višestruko zaradio:

1)     obezbedili bi tržište za med

2)     obezbedili bi besplatnu analizu za med

3)     povoljnu cenu meda od 2.2€ u odnosu na 1.3€ koliko se sada nudi za med

4)     stvorio bi se brend koji bi bio prepoznatljiv kod naših potršača

5)     izdvajanjem proverenog kvaliteta stvorile bi se mogućnosti za izvoz

6)     dočekali bi smo spremni ulazak Srbije u Evropsku Uniju jer bi smo mogli da odgovorimo na sve njihove zahteve po pitanju proizvodnje, pakovanja i kvaliteta meda

7)     obezbedili bi smo sigurniju budućnost našim porodicama po pitanju zaposlenja i materijalne egzistencije.

Naravno ništa se od ovoga neće ostvariti ako se sve završi na ovom tekstu. Ne možemo očekivati da nam država pomogne dok mi ne zatražimo pomoć jer "dok dete ne zaplače ni majka ga ne uzima u naručje". Zato svi pčelari moraju pokrenuti priču u svojim društvima i širiti je dalje jer sam siguran da će se pronaći pčelari koji dele moje mišljenje. Ovaj zimski period je idealna prilika za to jer se u većini društava održavaju skupštine, predavanja, savetovanja na kojima se o ovoj temi može razgovarati. Sam SPOS bi trebalo da organizuje prvi sastanak negde u Srbiji pčelara zainteresovanih za ovu temu.