Prva zapovest za pčelara glasi:
Nikada i ni pri kakvim uslovima ne štedeti na hrani
Proces pribavljanja i pripremanja hrane - to je složen
kompleks ponašanja pčela ka kome su usmereni glavni napori pčelinjeg
društva.Tako, radi formiranja jedne obnožice polena (na obe korpice na nogama)
pčela posećuje od 7 do 20 cvetova, a da bi napunila medni mehur
nektarom vrši od 250-1446 poseta cvetovima.
U mehanizme koji obezbeđuju sakupljanje hrane sa
minimalnim utroškom energije i koji omogućavaju povišenje efikasnosti
sabiračke funkcije, mi svrstavamo značajne fiziološke promene u
organizmu pčela, koje se događaju pri njihovom prelasku u izletnice.
Kod jedinki koje su spremne za ispunjenje tih funkcija, znatno se smanjuje živa
masa (prosečno za 26%), povećava se udeo važnosti mišića i
raste sposobnost za nošenje tereta, jako se smanjuje zapremina srednjeg želuca
(prosečno za 63%) i pojavljuje se prostor koji je neophodan da se smesti
prošireni medni želudac pri punjenju nektarom.
Tri grupe pčela sakupljaju nektar: izviđačice,
sakupljačice i primateljice. Pčele izviđačice - to su veoma
aktivne jedinke, koje predvode otkrivanje hrane, informišu pčele sakupljačice
o njenom nalaženju i mobilišu ih da je iskoriste. Impuls za rad, pčele
izviđačice dobijaju izvan košnice a pčele sakupljačice
- u košnici.
Dok cvetovi luče nektar, pčele sakupljačice
i pčele izviđačice normalno lete, sakupljaju ga i donose u košnicu.
Po prekidanju lučenja nektara sakupljačice se vraćaju u košnicu
i mirno sede na saću u očekivanju novog signala o pojavi hrane u
prirodi. Pčele izviđačice nastavljaju da pojačano istražuju
teritoriju koja okružuje pčelinjak, određujući prisustvo nektara
u cvetovima, njegovu količinu, dostupnost i sadržaj šećera.
Neophodnost takvih poslova je vezana sa tim što cvetovi luče nektar
periodično, zavisno od meteoroloških uslova, doba dana i drugih faktora.
Rad pčela izviđačica dozvoljava blagovremeno i brzo prebacivanje
pčela sakupljačica na korišćenje produktivnije paše, povećavajući
efikasnost sakupljačke delatnosti društva u celini.
Traženje meda se može smatrati mehanizmom ekonomije
hrane. Ako bi svaka pčela samostalno ispunjavala tu funkciju, neproduktivno
trošenje zaliha hrane bi bilo ogromno.
U pripremi hrane važnu ulogu igraju pčele treće
grupe - primateljice, posebno pri obilnoj paši. One primaju od sabiračica
hranu dostavljenu u košnicu, samim tim ih oslobađaju za dalji rad. Mlade pčele
- primateljice, prerađuju nektar dodajući mu sekret hipofaringalnih žlezda,
koji sadrži ferment invertazu sa sposobnošću invertovanja 4-5 puta većom
nego kod pčela hraniteljica i izletnica (nije slučajno ferment
maksimalno aktivan baš pred glavnu pašu a minimalno - u zimskom periodu).
Ribbands (1949) je naglašavao da su pčelama
svojstveni pokušaji da neprekidno vrše izbor paše, zato one redovno istražuju
izvore nektara i koriste najbolji od onih koji su im dostupni.
Nektar, u kome je manje od 4,5% saharoze, pčele
uopšte ne sakupljaju. On treba da sadrži od 20 do 66% saharoze. K.F.Friš
(1955) je utvrdio direktnu zavisnost punjenja mednog želuca od koncentracije šećera
u hrani. Tako, pri koncentraciji šećera od 17% pčele su prosečno
sakupljale u želucu 42 mg hrane, pri 34% - 55 mg, pri 68% - 61 mg.
Koncentracija šećera u nektaru utiče na brzinu kojom ga pčele
sakupljaju, određuje trajanje njegove prerade i trošenje energije: pčele
najbrže sakupljaju šećerni sirup koncentracije 50- 60% i uvek ga radije
uzimaju od kako više, tako i manje koncentrovanog sirupa, uz to, njegova
prerada je sa minimalnim trošenjem hrane i energije.
Nektar, koji se donosi u košnicu sadrži prosečno
50% vode. Da bi se pojačalo isparavanje vlage, pčele ga smeštaju na
najtoplija mesta u pčelinjem gnezdu (blizu legla) i razdeljuju kapljice po
ćelijama, samim tim obezbeđujući maksimalnu površinu isparavanja,
zatim ga ponovo uzimaju, dodaju mu nove porcije fermenta invertaze, i na kraju
njime pune ćelije ne više od 1/3 zapremine. Istovremeno sa tim, one snižavaju
relativnu vlažnost vazduha u gnezdu, povećavajući njegovu mogućnost
prihvatanja vlage, i znatno povećavaju ventilaciju. Upravo takav mehanizam
obezbeđuje za prvih 24 časa udaljenje najmanje 50% vode iz nektara i,
što je važno - sa minimalnim trošenjem energije.
Ekkert (1955) je među prvima utvrdio da osnovni
deo izletnica društva (do 80%) sakuplja hranu na rastojanju od samo 750 m od pčelinjaka,
iako su uočavali odvojene obeležene pčele - jedinke i na rastojanjima
3,4-4,2 km od njega. Kasnije
je ubedljivo dokazano, da je najekonomičniji let pčela u granici 750
m. Na let dug od 500 do 750 m pčele gube 43% sakupljene hrane.
Pri udaljenosti pčelinjaka od paše od 3 km one donose samo 1/3 nektara.
O rastojanju od izvora hrane, njegovom nalaženju i
bogatstvu, količini, najboljem mestu paše, pčele izviđačice
su sposobne da tačno informišu svoje sestre. Pri daljini do 100 m one vrše
kružna signalna kretanja. Kada udaljenost prelazi granicu od 100 m, putanja
kretanja pčela koje signaliziraju nektar počinje da liči na
odozgo spljoštenu cifru 8. Izviđačice koje se vrate sa teritorije
koja je udaljena više od 4,5 km od košnice, kada dostavljanje nektara zahteva
ogromno trošenje energije, ne saopštavaju informaciju o hrani. Nasuprot tome,
najbolje delove medonosnih kompleksa pčele sakupljačice dodatno
markiraju feromonom Nasonove žlezde. Cvetove koje ne sadrže nektar obeležavaju
repelentnom (odbijajućom) materijom. Sve ovo značajno povećava
uspešnost rada na sakupljanju hrane.
Najboljim uslovima sakupljanja, prerade nektara,
regulisanja vlažnosti i temperature doprinosi postojeći biološki optimum
snage pčelinjeg društva (50-60 hiljada radilica) u periodu glavne paše.
Pri slaboj paši u polju radi malo pčela u odnosu
na njihov ukupan broj u društvu. Pri tome je primećeno da, što je slabije
društvo tim je intenzivniji let dobavljačica. Kod njih, po jedinici žive
mase pčela dolazi više legla, i upravo, obilje larvi aktivira društvo na
traženje i sakupljanje hrane. Pri povećanju jačine paše, kada se
pribavljanje nektara odvija lakše i sa manjim gubicima, broj pčela koji
izleće u slabim društvima se umanjuje, a u snažnim naglo raste na račun
rezerve mladih besposlenih pčela, koje nisu optrećene odgajivanjem
legla. Pri radu snažnih društava na slaboj paši one se zadržavaju u košnici,
a prema tome, bolje se čuvaju, da bi zatim efikasnije radile na obilnoj paši.
To je osobina snažnih društava, i u tome je njihova velika prednost. Pri jakoj
paši pčele sakupljaju tri i više puta meda više, ali glavno, sa manjim
gubicima. Pri prosečnom dnevnom unosu nektara do 1 kg u mednom želucu pčele
prosečno se nalazi 7,1 mg hrane, pri paši sa unosom od 1 do 2 kg - 15,5
mg, a sa povećanjem do 4 kg dnevno, punjenje mednog želuca raste do 28 mg.
Na taj način, sa povešanjem količine nektara, efikasnost rada pčela
u polju raste četiri puta.
U vreme glavne paše osnovne funkciije kvalitetnog snažnog
društva su podređene ispunjenju glavne - sakupljanju i preradi nektara.
Pouzdano se zna da u to vreme pčele manje odgajaju leglo i sakupljaju manje
polena. Radi poređenja: u junu, u periodu rasta društva, na sakupljanju
polenovog praha radi 50-51% pčela dobavljačica, a u vreme paše - samo
5-10, a u avgustu 12-15% (To je za uslove Rusije, kod nas je oko 30 dana ranije
- prim.prev.).
Sada ćemo uočiti mehanizme ekonomičnog
trošenja zaliha hrane, koji su se formirali u procesu dugotrajne evoluciije društvene
forme života pčela i nasledstvom učvrstili..
Pre svega, u toku godine u društvu se zakonomerno
menja brojnost njegovih članova. U periodu izobilja hrane u prirodi (kraj
juna - početak jula) društvo ima maksimalni broj pčela (do 80 hiljada
jedinki). Blliže jeseni, kako se smanjuje cvetanje biljaka, srazmerno se
smanjuje i broj pčela (do 15 hiljada). (svi podaci su za područje
Rusije, prim. prev.)
Postoji biološki optimum snage društva za
zimski period, pri kom zimovanje protiče sa minimalnim trošenjem
hrane i energije. Za svaku rasu pčela on je svojstven: što je areal njenog
formiranja severnije, tim snažnije zajednice idu u zimu. Za srednjerusku rasu,
naprimer, biološki optimum se koleba od 24 do 30 hiljada jedinki.
U periodu izobilja nektara i polenovog praha društva
odgajaju osnovnu količinnu legla (kriva odgajivanja legla praktički
ponavlja krivu unosa cvetnog praha. Sa odgajivanjem legla vezana je i osnovna
potrošnja hrane od strane pčela u zimskim mesecima, pri odsustvu legla
potrebno je oko 1 kg (po prosečnim višegodišnjim podacima 928 g)
ugljenohidratne hrane mesečno; u periodu odgajivanja legla ona raste više
od 7 puta (ne računajući gubitke na rad izletnica) i čini skoro
oko 7 kg (prosečno 6.806 g) po društvu.
Osim toga, društvo kao celovit biosistem procenjuje
svoju snabdevenost hranom i nivo unosa nektara i polenovog praha izvana, i u
zavisnosti od tih faktora menja se ponašanje njegovih članova.
Ubedljivo je dokazano da se velika zaliha hrane
reflektuje na pčele: one obilnije hrane larve, iz njih se rađaju
visokokvalitetne pčele, koje odgajaju više legla i obezbeđuju povećanje
produktivnosti društva prosečno za 20,7% po 1 kg žive mase pčela.
Umanjenje nivoa unosa nektara pobuđuje pčele
da stvore takve uslove za maticu, pri kojima ona smanjuje polaganje jaja. Pri
dugotrajnom odsustvu nektara i polenovog praha pčele menjaju svoje ponašanje
pri odgajivanju legla: prekidaju odgajivanje trutovskog legla (jedu najmlađe
larve a lutke izbaciju iz gnezda) i umanjuju broj pčelinjih larvi koje
obslužuju, a ako su još i zalihe hrane u gnezdu oskudne, onda one delimično
jedu najmlađe pčelinje larve (najcenjenija belančevinasta hrana,
kome one kao kao brižne domaćice ne daju da propadne) i umanjuju porcije
hrane za larve, ali do nivoa koji ne dozvoljava da se pojave nakazne forme.
U nedostatku svežeg praha i oskudnim zalihama belančevinaste
hrane u gnezdu, pčele smanjuju ili potpuno prekidaju odgajivanje trutova (i
čak ih usred leta izgone), jer se na njihovo hranjenje troši pet puta više
nego na isti broj radiličkih larvi. Osim toga, 1 kg trutova tokom svog života
pojede od 15 do 20 kg meda. Radi štednje zaliha hrane pčele izgone trutove
iz gnezda društva koje ide u zimu. Odgajivanje trutovskog legla može da služi
kao posredan pokazatelj nivoa obezbeđenosti pčelinjeg društva belančevinastom
hranom.
Prirodno razmnožavanje pčelinjih društava -
rojenje, po pravilu se događa do vremena nastupanja glavne paše, što
rojevima dozvoljava da se obezbede neophodnom zalihom hrane do paše naredne
godine i da preživi.
Pčele obilno luče vosak i grade saće
samo onda kada u košnicu dolaze svež nektar i polen. Sa okončanjem paše
prekida se izgradnja saća do proleća naredne godine. Količina
zatvorenog meda deponovanog u saće ne pokazuje primetan uticaj na lučenje
voska, a lučenje i izdvajanje voska raste direktno proporcionalno količini
hrane koju pčelinje društvo dobija u toku dana. Takva osobenost u ponašanju
članova društva pri gradnji saća je mehanizam koji omogućava
ekonomično trošenje zaliha hrane, koje su pripremljene i složene u gnezdu
za nepovoljan period godine.
Radi oštrog smanjenja trošenja hrane u zimskom
periodu, društvo formira klube. U tom slučaju njegovi gubici toplote se
smanjuju 9 puta, a potreba za hranom 20-25 puta u poređenju sa tim
pokazateljima za jednu pčelu u to isto vreme. Razmena materija i trošenje
energije insekata u vreme mirovanja je 250-300 puta niža nego u aktivnom
periodu života. Uporedo sa tim, do 75% celokupne površine koju zauzimaju pčele,
čini saće koje je slobodno od meda, jer je prazno saće dobar
toplotni izolator. Ako bi pri zimovanju klube pčela bilo smešteno isključivo
na saću koje je napunjeno medom, onda su njegovi gubici toplote približno
tri puta veći nego kod klubeta koje je na praznom saću.
Na taj način, pčele društva kao celovitog,
međusobno povezanog biosistema imaju najsuptilnije i najsloženije
mehanizme sakupljanja nektara i polenovog praha sa minimalnim utroškom energije
i hrane, a takođe i ekonomičnog trošenja spremljenih zaliha, koje
ostvaruju promenom ponašanja kojim se te funkcije ispunjavaju. Upravo ti
mehanizmi u mnogome obezbeđuju preživljavanje, očuvanje i
rasprostranjenje tog jedinstvenog vida socijalnih insekata. Pčele pažljivo
troše obilne kvalitetne zalihe koje se potpuno isplaćuju kroz visok
kvalitet društava i njihovu visoku produktivnost.
V.P. Lebedeva, N.V. Irenkova, V.I.
Lebedev
Prevod iz časopisa "Pčelovodstvo"
7/2001
Predrag Cvetković
Povratak
na početak