Home

 Pčelarstvo u Španiji (Drugi deo)

PČELARSTVO U ŠPANIJI

(prvi deo)

Dejvid Kremp

Aracena

Huelva

Španija

Zemlja i ljudi   

Po evropskim standardima, Španija je velika zemlja koja pokriva 504.782 kvadratnih kilometara. Sa svojim manjim susedom Portugalom čini Iberijsko poluostrvo, odvojeno od ostatka Evrope Pirinejskim planinama, visokim oko 2750 m. Ta odvojenost, a i period od 700 godina vladavine Mavara uvek je činilo Španiju "posebnom zemljom". Geografija i klima Španije bi odmah bili bliski svakom posetiocu  iz SAD. Stanovnik Kalifornije bi prepoznao mnogo od mediteranske obale. Bilo ko iz Oregona bi bio blizak sa velikim delom Pirineja i njihovim zaleđem i sigurno bilo ko ko prepoznaje neki pustinjski predeo osećao bi se kao kod kuće u Mursiji i Almeriji, (gde je uzgred Klint Istvud napravio mnoge od svojih "špageti vestern" filmova). Ukratko, od alpskih oblasti do pustinja, Španija bi mogla biti SAD u minijaturi.

Narod u Španiji je isto tako raznolik. Iz Andaluzije (gde ja živim) ponosni konkvistadori su zaplovili da osvoje veliki deo Južne Amerike. Ulice lepih gradova kao Puerto de Santa Maria su bile potpuno poznate mladom Kristoferu Kolumbu i Amerigu Vespučiju. Velike i plemenite porodice kontrolisale su ogromna imanja gde su do nedavno najsiromašniji ljudi Španije obrađivali zemlju. Sveprisutni Cigani šepurili su se svojim flamenkom, a tamna lica potomaka Mavara su uvek prisutna. Deo muzike je skoro čist arapski i zaista, od velikog dela obale Andaluzije, može se lako videti Afrička obala Maroka. Dva Herkulova stuba; Gibraltaska stena (sa arapskog "Jbel Tarik" ili "Tarikove planine" geografski deo Španije ali politički britanska) gleda na jednako impozantan Jbel Musa u Severnoj Africi, u susedstvu provincije Ceuta, koja je geografski deo Maroka, ali politički španska (još niste zbunjeni?).Između tih stubova, Gibraltarski moreuz, oko 10 milja širok, razdvaja dva kontinenata, dva mora i dve potpuno različite kulture.

Na severu Španije, Galicijani zadržavaju svoju keltsku tradiciju, a narodi zemlje Baskija govore jezik za koji se čini da nema poznate evropske korene, a svakako nije španski. Katalonci sa severoistoka Španije takođe govore poseban jezik i smatraju sebe za poslovne ljude Španije. Taj sposoban i vredan narod veruje da oni čuvaju Španiju da ekonomski opstaje, a zbog prirode španske politike, takođe i da politički opstaje. U centru Španije leži zemlja Don Kihota, (čoveka iz La Manče), gde se govori čist kastiljanski španski i gde se nalazi Madrid, prestonica ove raznolike nacije. Ti raznoliki regioni i narodi Španije mogu biti različiti kao dan i noć. Na njihove tradicije i načine života uticale su hiljade godina istorije, i da se opiše svaki aspekt toga, trebalo bi pre napisati enciklopediju nego jedan članak u ovom internet magazinu. Oni su takođe narod koji koristi najbolje od modernog sveta istovremeno poštujući svoje stare tradicije i vrednosti.

Pčelarstvo

Španija ima dugačku i čuvenu istoriju pčelarstva. Ljudi Mezolita, u periodu od pre 3000 do 8000 godina ilustrovali su svoje zanate na pećinskim zidovima. Do današnjeg dana, pčelarstvo je igralo važnu ulogu u istoriji poljoprivrede Španije.

Danas su ostvareni svi aspekti pčelarstva. Neki od postupaka u pčelarstvu se pokazuju među najmodernijim u svetu, dok drugi, sa pčelarima koji koriste košnice od plute, kojima se proizvodi med 'para la casa' ili "za kuću", svrstavaju se među najprimitivnije.

Statistika obično zamara, zbunjuje i može čak da laže, ali ja se neću izvinjavati što ću da navedem nešto od nje, jednostavno da bih dao sliku strukture pčelarstva Španije. U Španiji ima oko 2.426460 košnica, od čega je 67% u rukama profesionalaca i poluprofesionalaca. Verovatno ih ima i više, ali možda porezi imaju ulogu u delimičnom smanjenju prave cifre (gore je već rečeno o statistikama). Čisto profesionalni pčelari čine mali procenat od ukupnog, dok se ostali bave pčelarstvom kao dopunom drugim zanimanjima, uglavnom poljoprivredi. Procenjuje se da 60% profesionalaca seli i "prati pčelinje paše".

Ukupna proizvodnja meda je nekih 30.000 metričkih tona godišnje i najčešći medovi su multifloralni ili "od hiljadu cvetova". Najvažnija pojedinačna vrsta meda dolazi od suncokreta, dok su na drugom mestu citrusi (uglavnom stabla pomorandže), ruzmarin, majčina dušica i vrijesak.

Evropa je najveći svetski kupac meda i većina meda koji se izvozi iz Španije ide u druge zemlje Evropske Unije, uglavnom u Nemačku, zatim Britaniju, Francusku i Italiju. Uprkos tome, Španija ostaje uvoznik meda i većina toga dolazi iz Argentine, Kine i Kube.

Taj sistem omogućava da se prvo proizvođač ponosi kvalitetom svog proizvoda (ili gubi etiketu), a drugo, da potrošač to zna. Ipak, istina je da se na mnogo uličnih tezgi prodaje med u flašama od voćnih sokova (čak se koristi stari poklopac), bez ikakve etikete, i košnice i prihod prodavca verovatno neće registrovati niko, posebno ne služba prihoda.

Varoa je glavna nesreća španskih pčela i kada je krpelj stigao u Španiju kasnih osamdesetih/ranih devedesetih, pčelarstvo je opalo. Najefikasnije suzbijanje varoe je Apistanom, ali pošto je skup, mnogo pčelara koristi Klartan, fluvalinat koji se koristi kao poljoprivredni proizvod za suzbijanje krpelja na krupnijim životinjama. Drvene letvice se umoče u tečnost, ostavljaju nekoliko časova, onda se ponovo umoče ("da budemo sigurni, gospodine!") i onda ubacuju u košnice. Često se ostavljaju tamo, i kad prođe nekoliko godina skupljanje ovih letvica prestaje, kad pčele više ne mogu da se kreću, pa idu naviše. Sve više se naglašava organska proizvodnja sa subvencijama EU koje su dostupne pčelarima koji koriste organske metode. Postoji čak kompletno odeljenje na Univerzitetu u Kordobi koje je namenjeno unapređenju organske proizvodnje. 

Drugi problemi su mali kada se uporede sa varoom, ali postoje; Američka kuga, Evropska kuga, krečno leglo, voskov moljac, nozemoza i divne ptice pčelarice. One su veoma lepe da se posmatraju kada izvode vazdušni ples nad pčelinjacima, i šteta koju prave je veoma preuveličana. One takođe jedu mnogo osica i drugih neprijatelja pčela. Akaroza je takođe zastupljena, ali uzrokuje malo ili nimalo problema. Štete od prskanja insekticidima utiču na mnoge pčelare, posebno one koji nisu registrovani. Jedan pčelar (takođe i krčmar, kako sam ga i upoznao), gorko mi se žalio da je "bolest" ubila četrdeset njegovih košnica te godine. On je nastavio da mi priča da je sve izgledalo tako obećavajuće. Stabla pomorandže i limuna su dobro cvetala i pčele nisu imale konkurenta za nektar od strane drugih insekata, jer je farmer izvršio svoju obavezu posebno dobro ih prskajući... itd. itd. On je takođe saosećao sa mnom zato što u mojoj oblasti nema voćnih stabala za moje pčele, samo "bezvezno malo divlje cveće". Kada sam mu rekao da su moje pčele žive i dobro zato što se niko ne trudi da prska divlje cveće, njegova reakcija je bila zapanjujuća. 

"Prskanje... da li vi mislite da je to prskanje. Svake godine prskanje. Da li to ubija i pčele? Vi, gospodine ste očigledno profesor. Dođite. Ići ćemo i ispitati moje mrtve pčele sada. Ne, ne takav um mora biti prvo pojačan sa više piva. Ili vina, šta više volite". To se nastavilo na taj način neko vreme. Ceo bar je diskutovao o tom otkrovenju uz još mnogo piva i čaša izuzetnog ali opasno moćnog lokalnog vina i iako njegove pčele nisu pregledane tog dana (ili ikada s moje strane), ja sam siguran da je on mnogo naučio. Priča zaista ilustruje osnovni problem obrazovanja koji vlasti pokušavaju da reše.

Malo je ugovora o oprašivanju u Španiji. Odgajivači obično dobijaju oprašivanje svojih useva a pčelar dobija med i polen (polen je glavni izvozni pčelarski proizvod za Španiju). Profesionalni pčelari sa preko 100 košnica primaju ipak subvencije za oprašivanje od vlade od oko 10 dolara po košnici (to varira od provincije do provincije). Ovo se plaća do maksimuma od 500 košnica. Ako je pčelar član nekog zadružnog udruženja subvencija može biti veća. To je razumno rešenje problema dobijanja pristojnog prihoda od pčelarstva i uvreženo je mišljenje da na slobodnom tržištu možete uvesti med, ali ne možete uvesti oprašivanje, tako da se ono subvencionira. To svima pomaže. 

U opštem slučaju većina modernih metoda koji se koriste u Severnoj Evropi ili SAD, poznate su i koriste se u Španiji, i zaista, mnogo je primenjenih istraživanja sprovedeno od strane španskih naučnih institucija i univerziteta, ali za neke pčelare, moderne ideje se još uvek primaju sa malim šokom. Zamena matica na godinu ili dve godine na primer. Neki to rade. Većina ne. Prosečni stanovnik Španije, ipak je još uvek bliži zemlji neko većina stanovnika Severne Evrope i čak iako mnogi još koriste primitivne metode, ukorenjeni su im njihovi osnovni instinkti i znanje o prirodi. Ja uvek naučim nešto kada razgovaram sa njima.

Fotografije: Dejvid Kremp

 nastavak