|
|
|
Dragoslav Ilić Šeš U zadnjih deset godina, SPOS i časopis «Pčelar» su zanemarivali
najvažnije probleme našeg pčelarstva. Jedan od najvećih problema je
nepoštovanje rasno - rejonskih princpa. Zbog potpune nezainteresovanosti za
ovaj gorući problem, došlo je do uništenja naše autohtone rase pčela
KRANJSKE RASE, s tim i do uništenja srpskog pčelarstva. Jedna od najuočljivijih i najvažnijih karakteristika živog sveta je
nasleđivanje osobina, tako da je potomstvo veoma slično roditeljima.
Ta sličnost nije potpuna. Potomstvo se razlikuje po nekim osobinama od
roditelja, kao i više potomaka od istih roditelja, među sobom. Jedna od
najznačajnijih osobina živih bića je promenljivost. Nasleđivanje
omogućuje vrsti da u veoma dugom vremenskom periodu zadrži sve svoje
pozitivne osobine i tako se održi. S druge strane, promenljivost omogućuje
vrsti da stiče nove pozitivne osobine u novim životnim uslovima. Bez nasleđivanja
i promenljivosti, evolucija živiih bića bila bi nemoguća. Pčele, kao i sva živa bića, imaju karakteristike naslednosti i
promenljivosti. Tako da u različitim životnim uslovima u toku
individualnog razvića na istoj naslednoj osnovi mogu se formirati sasvim
različite osobine. U različitim sredinama, jedinke iste vrste mogu se
potpuno različito razviti. Na osnovu svega ovoga nastale su rase pčela. Kod medonosnih pčela - Apis mellifera prema geografskoj
rasprostranjenosti i prema karakteristikama koje se primenjuju za određivanje
rasa medonosne pčele, razlikujemo nekoliko rasa. Koja je rasa najbolja,
pitanje koje se u pčelarstvu stalno ponavlja. Pčele su se milionima
godina evolucijom prilagođavale određenim klimatskim uslovima i pašnim
prilikama na različitim geografskim područjima. One su se različito
prilagođavale i sticale različite osobine, tako da su se same pčele
rasno podvojile. Kada se govori o kvalitetu rasa, mora da se uzme u obzir
geografsko područje. Najbolja rasa pčela na određenom geografskom
području je ona koja je na tom području i nastala. Hteli mi to ili ne, moramo da priznamo ono što činjenice govore, to
jest same pčele svojim izgledom i svojim osobinama, da smo izgubili našu
autohtonu rasu, kranjsku rasu Apis mellifera carnica, da je u našoj zemlji izvršena
nekontrolisana hibridizacija i da se i dalje vrši. Sa juga uglavnom prodire
italijanska rasa, a sa severa kavkaska i druge. Zakon je jasan, zabranjen je uvoz pčela drugih rasa u našu zemlju, ali
zakon ne može da zaviri u svaku košnicu i da vidi koja se rasa čuva u toj
košnici. Ako se kojim slučajem sazna, onda to bude uvek kasno, jer je
nekontrolisana hibridizacija po pravilu već izvršena. Unosioci su uglavnom
anonimni i skrivaju svoju tajnu, u nadi da će stvoriti neku natprirodnu
rasu, nesvesni da uništavaju pčelarstvo svoje zemlje. Naslednost i promenljivost mogu da se koriste za poboljšanje kvaliteta domaćih
životinja. Nasleđivanje se odvija po tačno određenim
zakonitostima, tako da je moguće po osobinama roditelja predvideti osobine
potomstva. Čovek je iskoristio ove mogućnosti, pa je od divlljih životinja
stvorio domaće i među njima mnoge rase i hibride. To je bilo lako i
moguće zato što čovek čuva domaće životinje u prostorijama
gde im je obezbeđuje sve potrebne životne uslove. Obezbeđuje im
potrebnu miroklimu i hranu u kvalitetu i količini koja im je potrebna. Kada su pčele u pitanju, čovek nije uspeo da ih pripitomi. Pčele
su ostale divlje i dok je sveta, ostaće divllje, jer je njihov zadatak
takav, da iz divlje prirode sakupljaju nedirnute prirodne sokove. Čovek je
samo uspeo da svojim umom obuzda nagone pčela, kontroliše njihovo ponašanje
i da ih eksploatiše. Kod hibrida se traže određene osobine, pronalaze i učvršćuju.
To je čovek uspeo i kod pčela, stvorivši kontroisane hibride pčela.
Zbog slobodnog parenja u pčelarstvu kontrolisani hibridi mogu da se
proizvode samo veštačkom oplodnjom matica ili parenjem u izolovanim
sparivalištima. Zbog toga su kontrolisani hibridi beznačajni za praktično
pčelarstvo, naročito za pčelarstvo naše zemlje. Uglavnom se rade
hibridi između kranjske i italijanske rase. Svi poznati hibridi po
osobinama ne odgovaraju našem geografskom području, tj. našim klimatskim
uslovima i pašnim prilikama, pa zato na njihovo unošenje u našu zemlju ne
treba ni pomišljati. Na pojedinim rejonima često se nekontrolisano unose oplođene
matice drugih rejona koje pripadaju drugoj rasi. To je izuzetno opasno u pčelarstvu
zbog slobodnog parenja. U tom slučaju, slobodno parenje stvara
nekontrolisane hibride (mešance) brzinom munje. Šta se dešava posle unošenja u našu zemlju oplođene matice, recimo
italijanske rase, što je u stvari najčešći slučaj. Pčelar
je pomoću kaveza stavlja u košnicu, posle 48 sati pušta maticu u društvo
i matica počinje sa polaganjem jaja, iz kojih se izležu pčele, matice
i trutovi, čisto italijanske rase. Sada vreba opasnost sa dve strane. Po
pravilu, te matice se uvode u priplod i koriste kao majke matice F generacije,
za masovnu proizvodnju mladih matica za prodaju. Ćerke matice F1 generacije
će se pariti sa našim trutovima, tako da će njihovo žensko potomstvo
F2 generacija, biti potpuni hibrid, a muško potomstvo trutova F2 generacije i
dalje će biti čisto italijanske rase, zato što naši trutovi na njih
još uvek nisu imalli uticaj, jer su se izleglli iz neoplođenog jajeta
čistokrvne italijanske rase njihovih majki matica iz F1 generacije. Njihov
najbliži muški predak je deda iz Italije, to jest muž njihove babe, uvežene
matice. Iz ovoga se vidi koliko su koreni duboki, koliko je situacija
komplikovana i nerazmrsiva. To je prva opasnost. Druga opasnost leži u tome što
će se trutovi od matice iz Italije F1 generacije, koji su čistokrvno
italijanske rase, još masovniji broj trutova F2 generacije, od matice iz F1
generacije, koji su kako je već rečeno, takođe čistokrvno
italijanske rase, pariti sa našim maticama, pa se opet dobija potpuni hibrid
kod ženskih potomaka itd. Situacija se i sa ovee strane strašno mrsi na štetu
naše autohtone kranjske rase. Nekontrolisani hibridi (mešanci) koji su nastali na našem geografskom
području su uglavnom nestabilnih osobina. Po neki osobinama su bolji od
roditelja, obe čiste rase, a po drugim osobinama su izuzetno lošiji. Mešanci
su pretežno agresivni, loše zimuju i neotporni su na bolesti. Do nepštovanja rasno rejonskih principa dolazi iz više razloga. Pre svega,
zbog potpune neinformisanosti pčelara o ovom problemu. Stručna
literatura uopšte ne obrađuje ovu temu. O pojedinim problemima se previše
piše, dok se drugi zapostavljaju. Recimo, o krpelju se toliko pisalo i pričalo,
kao da je to jedini problem našeg pčelarstva, tako da naši pčelari
na tu temu mogu da doktoriraju, dok je tema poštovanje rasno - reonskih
principa bauk. Saznanje da jedino jaka pčelinja društva daju prinos se bukvalno
shvatilo, pa umesto da se ide na stvaranje jakih društava kranjske rase,
pojedini pčelari su išli na uvoz italijanske rase, čija društva
imaju izuzetno veliki broj individua, u nameri da snažna društva italijanske
rase donesu više prihoda od slabijih društava kranjske rase. Prostom logikom
bi tako trebalo da bude, međutim, nije tako. Ako uzmemo dva paralelna društva,
kranjske i italijanske rase sa jednog pčelinjaka na našem geografskom
području, uvek ćemo više meda izvaditi iz slabijeg društva kranjske
rase, zbog dobro poznatih osobina ove rase. Šta znače snažna društva
italijanske rase? Veliki broj larvi u leglu i još veći broj odraslih pčela,
pre svega znači ogroman broj gladnih usta, koja treba nahraniti, a za to je
potrebna ogromna količina meda, svakodnevno. Pčelinja društva
italijanske rase su veliki potrošači hrane za održavanje osnovnih životnih
funkcija. Društva italijanske rase su automobili sa velikom potrošnjom goriva
i kao takva nisu pogodna za naše prilike. Na uništenju naše rase rade pojedini poznati proizvođači matica.
Neki samozvani genijalci genetike, ne mareći za pisane zakone naše zemllje,
ne mareći za prirodne zakonitosti pčela, proizvode matice svih rasa i
svih mogućih hibrida (mešanaca) među njima, čak ih tako
reklamirajju i masovno prodaju. Možda će to u nekom budućem vremenu
predstavljati genijalnost, sada, u ovom vremenu, predstavlja suludost. Moramo da se borimo protiv nekontrolisanih hibrida (mešanaca) i za povratak
i očuvanje naše autohtone rase, kranjske rase. Ta borba će biti uspešna
jedino ako bude dobro organizovana. Tu bi pre svega trebalo da se prihvati
situacija onakvom kakva jeste i da se deluje na svest pčelara. Zakon je tu
potpuno nemoćan. Potrebno je da se uključe svi ključni faktori:
Savez pčelarskih organizacija Srbije, časopis «Pčelar», sva pčelarska
udruženja u Srbiji i na kraju, svaki pčelar posebno. Pčelarski savez bi trebalo da deluje tako što bi već narednu,
2002. godinu proglasio godinom borbe protiv hibrida, za povratak i očuvanje
čistokrvne kranjske rase, da imenuje predavače na ovu temu, koji bi već
ove jeseni držali predavanja po svim pčelarskim udruženjima. Časopis «Pčelar» bi delovao tako što bi u svakom narednom
brojju obrađivao ovu problematiku, kako preko iskustva pčelara praktičara,
tako i preko stručnih komentara. Da pozove sve one koji su uneli zabranjene
rase da se jave i da nam kažu svoja iskustva sa tim pčelama, naravno, bez
nekih sankcija protiv njih. Sva pčelarska udruženja bi delovala u ovom pravcu na lokalnom nivou. Svi mi pčelari moramo odmah da izbacimo iz priploda matice kje po
izgledu i osobinama ne odgovaraju našoj autohtonoj rasi, kranjskoj rasi. Da u
priplod uvedemo matice isključivo kranjske rase. Da u društvima drugih
rasa i hibrida zamenimo matice, zbog trutova. Pojedine rase pčela nisu krive što na svim geografskim područjima
ne mogu da pruže svoj maksimum, već je kriv čovek, što ih naseljava
tamo gde ne bi trebalo. Čovekova stalna želja je da stvori univerzalnu rasu pčela, bolju
od svih poznatih. To mu do sada nije uspelo. Prirodne zakonitosti su jače
od čoveka. Ono što su pčele evolucijom stvarale tokom miliona godina,
priroda ne dozvoljava da čovek sruši preko noći.
|
|
|