|
prevod Ljiljana Đurđić BIGZ i Čigoja štampa (1998)
Ja
sam to naručila, taj pravilni sanduk od drveta Kockast
kao orman i za dizanje pretežak. Rekla
bih da je mrtvački kovčeg kakvog kepeca Ili
kockastog deteta Da u njemu nije takva buka. Sanduk
je zaključan, on je opasan. S
njim moram da prenoćim I
ne mogu od njega da se odvojim. Nema
prozora, ne vidim šta je unutra. Postoji samo mrežica, ne postoje vratanca. Prislanjam
oko na mrežicu Mračno
je, mračno S
gmizavim osećajem afričkih ruku Sitnih
i skvrčenih za izvoz, Crno preko crnog, ljutilo se pentra. Kako
da ih pustim napolje? Žamor
me plaši više od svega, Nerazumljivi
slogovi. To
je kao rimska svetina, Mali ponaosob, ali gospode, zajedno! Stavljam
uho na besnu latinštinu. Nisam
Cezar. Prosto
sam sanduk manijaka naručila. Mogu
ja i da ih vratim. Mogu
one i da uginu, ne moram da ih hranim, ja sam vlasnica. Pitam
se kolika im je glad Pitam
se da li bih bila zaboravljena Samo
da im brave otključam i sklonim se u drvo pretvorena. Tu
je zanovet, njene plave kolonade, I podsuknje stabla trešnjina. Možda
ću odmah biti zanemarena U
svom mesečevom odelu i pogrebnom velu. Nisam
ja izvor medan Pa
zašto bih im bila nišan? Sutra
ću ja da budem slatki Bog, slobodu ću da im dam. Sanduk
je samo privremena stvar. 4. oktobar 1962.
U
našem gradu neko na nešto puca... Muklo
bum, bum, bum na nedeljnoj ulici. Ljubomora
može krv da pusti. Može
crne ruže da stvori. Na koga li pucaju? Na
tebe su to noževi isukani Na
Vaterlou, Vaterlou, Napoleone, Elbina
grba ti na kratkom trupu, I
sneg, što razmešta svoj blistavi escajg Hrpu po hrpu, govoreći: Pst! Pst!
Sa šahovskim narodom se igraš, S
nepomičnim figurama od slonove kosti. Blato
se ugiba od grkljana, Kamen
oslonaca francuskih čizama. Zlatne i ružičaste kupole Rusije tale se i tope U
pećnicama pohlepe. Oblaka, oblaka! Tako
se roj sklupčava i odmeće Sedamdeset
stopa gore, u drvo crnog bora. Pucnjem
mora biti oboren dole. Bum! Bum! Tako je glup da misli meci su grom. Misli
da oni su Božji glas Što
prašta kljunu, kandži, keženju psa Žutih
slabina, čoporu pasa, Što
se nad koskom od slonovače kezi Kao čopor, čopor, kao svi. Daleko
se vinuše pčele. Sedamdeset stopa gore! Rusija,
Poljska i Nemačka! Blagi
brežuljci, ista stara grimizna Polja
smanjena poput bakrenjaka Upredena u reku, predenu reku. Pčele
se svađaju, u svojoj crnoj lopti, Leteći
jež, sav u bodljama. Čovek
sivih ruku stoji nad mednim saćem Iz
njihovih snova, košnicom-stanicom Gde vozovi, verni svojim čeličnim osama, Odlaze
i dolaze, a zemlji nema kraja. Bum!
Bum! Padaju one Raskomadane,
na žbun bršljana. Toliko
o kočijašima, prethodnici, Velikoj armiji! Crvenom dronjku, Napoleonu! Poslednjem
pobedničkom simbolu! Roj
je do nogu potučen slamom. Elba,
Elba, mehurić mora! Bela
poprsja maršala, admirala, generala Greju se u nišama. Kako
je to poučno! Tupa,
ujedinjena telesa Što idu u sigurnu smrt drapirana dekoracijom Majčice Francuske U
novi mauzolej, Palatu od slonovače, račve bora. Čovek
sivih ruku se smeje - Osmeh
poslovnog čoveka, silno praktičan. To
uopšte nisu ruke Već
azbestne posude. Bum! Bum! ,,Mene su htele da ubiju." Žaoke
velike kao rajsnedle! Izgleda
da pčele imaju osećaj časti, Crni,
neukrotivi um. Napoleon
je zadovoljan, sasvim zadovoljan. O,
Evropo! O, tono meda! 7. oktobar 1962.
Ko
su ti ljudi što me dočekuju na mostu? Meštani - Pastor,
babica, crkvenjak, zastupnik pčela. Nezaštićena
sam u letnjoj haljini bez rukava, A
oni su svi u rukavicama i pokriveni, zašto mi niko nije rekao? Smeše se i spuštaju velove prikačene za starinske šešire. Naga
sam poput kokošije šije, zar za mene niko ne mari? A,
evo sekretarice pčela u belom radnom mantilu, Zakopčava
mi manžetne oko članaka i prorez od vrata do kolena. Sad
sam mlečikina svila, neće opaziti pčele. Neće nanjušiti moj strah, moj strah, moj strah. Koje
tu pastor, taj čovek u crnom? Koje
babica, da lije to njen plavi kaput? Svi
klimaju četvrtastim crnim glavama, vitezovi pod vizirima, Grudni
oklopi od gaze svezani su im u čvor pod pazusima. Menjaju im se osmesi i glasovi. Vode me kroz polje pasulja. Staniolske
trake namiguju nalik ljudima, Perjane
pajalice šire ruke u moru pasuljevog cveta, Pasuljevog
cveta krem boje s crnim očima i listovima nalik na nagnječena srca. Jesu
li to ugrušci krvi što ih vreže vuku na uzici? Ne, ne, to su skerletni cvetovi koji će jednog dana biti pojedeni. Sad
mi daju moderan italijanski šešir od bele slame I
crni veo što se oblikuje prema mom licu, postajem jedna od njih. Vode
me ka okresanom gaju, krugu košnica. Da
li to glog tako otužno miriše? Jalovo glogovo telo, eterom opija svoju decu. Da
li tu nekog operišu? Hirurga
iščekuju moji susedi, To
priviđenje sa zelenom kacigom, Sjajnim
rukavicama i belom odorom. Da li je to kasapin, piljar, poštar, neko koga znam? Ne
mogu da pobegnem, pustila sam koren, a žutilovka me ozleđuje Svojim
žutim kesama, bodljikavim arsenalom. Ne
bih mogla da pobegnem a da ne bežim zauvek. Bela
košnica je zaštićena kao devica. Otvara svoje rasplodne ćelije, svoj med, i tiho bruji. Kolutovi
i pramenje dima u gaju. Mozak
košnice misli daje svemu kraj. Evo
ih dolaze, prethodnica, na histeričnim lastišima. Ako
stojim sasvim mirno, pomisliće da sam divlja trava, Lakoverna glava nedirnuta njihovom zloćom, Koja
čak i ne klima, osoba od ugleda u živici. Meštani
otvaraju odaje, love maticu. Skriva
li se, jede li med? Veoma je mudra. Stara
je, stara, stara, mora da živi još godinu dana, i ona to zna. Dok
u ćelijama nalik na Članke prstiju nove device Snatre
o dvoboju u kojem će neizbežno pobediti, Voštana
zavesa ih deli od svadbenog leta, Uzleta
žene ubice u nebo koje je ljubi. Meštani
sele device, neće biti ubijanja. Stara matica se ne pokazuje, zar je toliko nezahvalna? Iscrpljena
sam, iscrpljena - Beli
stub u pomračenju noževa. Ja
sam madioničareva mala koja nikad ne ustukne. Meštani
razvezuju maske, rukuju se. Čiji
je to beli dugački sanduk u gaju, šta su to oni uradili, zašto sam ja
hladna? 3.
oktobar 1962.
Golih
ruku, dodajem saća. Smeje
se čovek u belom, goloruk, Od
gaze su naše rukavice prikladne i slatke, Vratovi
naših članaka ljiljani odvažni. On i ja, Hiljadu
je pravilnih ćelija između nas, Osam
saća punih žutih ćasa, I
košnica sama je šolja od čaja, Bela
s ružičastim cvetovima, S ljubavlju velikom je išarah, Misleći:
„Slast, slast." Rasplodne
ćelije sive kao fosilne školjke Plaše
mene, izgledaju tako stare. Staja
to kupujem, crvotočni mahagoni? Ima li tu uopšte matice? Ako
je tu, ona je stara, Krila
su njena dva šala poderana, dugo njeno telo Otrcani
pliš - Jadno
je nago, nimalo kraljevsko, pa i sramno čak. Stojim u povorci Krilatih,
sasvim običnih žena, Robija
meda. Ja
nisam ropkinja Iako
godinama sam prašinu jela A tanjire brisala gustim svojini vlasima I
videla posebnost svoju kako hlapi, Tužna
rosa s opasne kože. Hoće
li mrzeti mene, Te
žene što samo hitaju, Čije su vesti trešnja u cvatu, stasala detelina? Skoro
da je svršeno. Ja
sam glavna. Evo
moje sprave za med, Radiće
ona bez razmišljanja, Otvarajući se, u proleće, poput revnosne device Da
pretraži zapenušane krunice Kao
što luna, zbog praha boje slonovače, pretražuje mora. Neko
treći posmatra. Ničeg
on nema s pčelarem ili sa mnom. Sad je nestao U
osam velikih skokova, veliki žrtveni jarac. Evo
njegove papuče, evo i druge, A
evo i četvrtastog belog platna Što
nosio gaje namesto šešira. Bio je ljubazan on. Znoj
njegovih napora kiša je Što
svet ka plodu vuče. Pronašle
su ga pčele, Na
usnama mu se kao laži roje, Mrseći crte njegovog lica. Mišljahu
one da smrt je vredna toga, ali ja, Moram
jedan bitak da povratim - maticu. Mrtva
je, spava li? Gde
li je bila, S telom svojim lavlje riđim, krilima od stakla? Leti
sad ona Strašnija
no što je ikad bila, riđa Brazgotina
na nebu, riđa kometa Ponad
mašine što ju je usmrtila - Mauzolej,
kuća od voska. 6.
oktobar 1962.
Ovo
je vreme dokolice, ništa se ne dešava. Zavitlala
sam babičinu vrcaljku, Imam
svoj med, Šest
tegli, Šestoro mačjih očiju u vinskom podrumu,
Zimuje
u tmini bez prozora U
srcu kuće, Tik
kraj pokvarenog džema poslednjeg stanara l
boca praznjikavog sjaja - Džin gospodina Toga-i-Toga. To
je odaja u kojoj nikad nisam bila. To
je odaja u kojoj da dišem ne bih mogla. Crnilo
se unutra zbilo poput šišmiša, Nema
svetla Samo baterijska lampa i njeno bledo Kinesko
žutilo na zastrašujućim predmetima... Crna
tvrdokornost. Trulež. Posedništvo. To
je ono što me poseduje. Ni okrutno ni ravnodušno Tek
neuko. Ovo
je vreme kad pčele tavore – pčele Tako
spore da ih jedva prepoznajem, Defiluju
poput vojnika Ka konzervi sirupa Da
nadoknade med koji sam im uzela. Tejt
i Lajl ih održavaju, Rafinisani
sneg. Od
Tejta i Lajla žive, umesto od cveća. Uzimaju ga. Hladnoća nadire. Sad
se sklupčavaju, Crne Misli
nasuprot svoj toj belini. Osmejak
snega je beo. Širi se napolju, milju dugačko majsensko telo, Gde
one, za toplih dana, Jedino
mogu da nose svoje mrtve. Sve
pčele su žene, Sluškinje
i dugačka dama kraljevskog roda. Otarasile su se muškaraca, Grubih,
glupih nespretnjakovića, prostaka. Zima
je za žene - Žena
još plete. Uz
kolevku od španskog oraha, Telo joj je lukovica na mrazu i odveć tupo da misli. Da
li će košnica preživeti, da li će gladiole Uspeti
svoje vatre da sačuvaju Da
bi ušle u sledeću godinu. Čiji
će ukus probati, božičnih ruža? Lete
pčele. Kušaju ukus proleća. 9.
oktobar 1962. |
|
|